CASE OF MOCANU AND OTHERS v. ROMANIA - [Montenegrin Translation] legal summary by the COE Human Rights Trust Fund.txt

© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava, 2015. godina. Ovaj prevod urađen je uz pomoć Fonda za ljudska prava Savjeta Evrope () i nije obavezujući za Sud. Više informacija može se pronaći u punoj izjavi o autorskim pravima na kraju ovog dokumenta.

© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.

© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.

Informator o sudskoj praksi Suda br. 177
avgust - septembar, 2014. godine.
Mocanu i drugi protiv Rumunije [GC] - 45886/07, 32431/08 i 10865/09
Presuda 17.9.2014 (GC)
Član 2
Član 2 stav 1
Djelotvorna istraga
Izostanak istrage smrti lica tokom demonstracija protiv rumunskog režima u junu 1990. godine: utvrđena je povreda Konvencije
Član 3
Djelotvorna istraga
Izostanak djelotvorne istrage hapšenja i zlostavljanja lica tokom demonstracija protiv rumunskog režima u junu 1990. godine: utvrđena je povreda Konvencije
Član 35
Član 35 stav 1
Šestomjesečni rok
Neaktivnost podnosioca predstavke kome je trebalo jedanaest godina da podnese tužbu domaćim vlastima: prethodni prigovor odbačen

Član 35 stav 3
Ratione temporis
Četiri godine između događaja koji je povod za predstavku i stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Rumuniju: prethodni prigovor odbačen
Činjenice – U junu mjesecu 1990. godine rumunska Vlada odlučila je da okonča okupaciju Univerzitetskog trga koji su nekoliko sedmica držali demonstranti koji su protestovali protiv tadašnjeg režima. Dana 13. juna 1990. godine snage bezbijednosti intervenisale su i pohapsile brojne demonstrante; što je za posljedicu imalo jačanje demonstracija. Dok je vojska bila poslata na najosjetljivija područja, iz unutrašnjosti Ministarstva unutrašnjih poslova koje je bilo opkoljeno demonstranttima ispaljeno je nekoliko hitaca i jedan je pogodio g. Mocanu, supruga prve podnositeljke predstavke u glavu i usmrtio ga. Tokom večeri, g. Stoica (drugi podnosilac predstavke) i nekolicinu drugih lica uhapsili su i zlostavljali uniformisani policajci i ljudi u civilu u sjedištu državne televizije. Krivična istraga ovog događaja počela je 1990. godine sa veoma velikim brojem pojedinačnih dosijea koji su kasnije spojeni i prebačeni u vojno tužilaštvo 1997. godine.
Dana 18. juna 2001. godine, tj. više od jedanaest godina nakon događaja o kojima je riječ, drugi podnosilac predstavke podnio je krivičnu prijavu tužiocu u vojnom odjeljenju tužilaštva pri Vrhovnom sudu pravde. Istraga koja je 13. juna 1990. godine otvorena u slučaju zlostavljanja g. Stoica zatvorena je 17. juna 2009. godine odlukom da se ne podigne optužnica. Ta je odluka potvrđena i presudom Višeg kasacionog suda pravde 9. marta 2011. godine.
Krivični postupak vezan za nezakonito ubistvo supruga prve podnositeljke predstavke i dalje je bio otvoren kada je donesena ova odluka Evropskog suda.
Presudom od 13. novembra 2012. godine (v. ), Vijeće Suda jednoglasno je zauzelo stav da je došlo do povrede proceduralnog aspekta člana 2 Konvencije u odnosu na prvog podnosioca predstavke, a sa pet glasova naprema dva da nije bilo kršenja proceduralnog aspekta člana 3 u odnosu na drugog podnosioca predstavke.
Pravo – član 35 stav 3: Tužena Vlada nije pred Velikim vijećem dala nikakvu izjavu u vezi sa tezom da Sud nema nadležnost ratione temporis. Međutim, naveli su da Sud može da se bavi pritužbama koje su pred njega iznesene samo u mjeri u kojoj se one odnose na period nakon 20. juna 1994. godine, što je datum kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Rumuniju.
Vijeće je proglasilo da ima nadležnost ratione temporis da ispita navode da je došlo do proceduralne povrede članova 2 i 3 Konvencije, odbacujući prigovor koji je iznijela Vlada samo u vezi sa predstavkom drugog podnosioca predstavke.
Veliko vijeće bilo je stava da se pritužbe vezane za procesni aspekat članova 2 i 3 Konvencije odnose na istragu oružane represije koja je sprovedena 13. i 14. juna 1990. godine protiv anti-vladinih demonstracija i da je ta represija koštala života supruga prve podnositeljke predstavke i povrijedila fizički integritet drugog podnosioca predstavke. Istraga je počela 1990. godine ubrzo nakon predmetnih dešavanja vodeći, između ostalog, do istražnih mjera čiji je primarni cilj bio da se identifikuju žrtve koje su ubijene u pucnjavi iz vatrenog oružja, uključujući i supruga prve podnositeljke predstakve.
Četiri godine je prošlo između događaja koji je povod za predstavku i stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Rumuniju, do čega je došlo 20. juna 1994. godine. Protok vremena bio je relativno kratak, kraći od deset godina i kraći od perioda koji su se pominjali u sličnim predmetima koje je ispitivao Sud*. Uz to, najveći dio postupka i najvažnije procesne mjere izvršene su nakon ključnog datuma.
Zbog toga je Sud našao da ima nadležnost ratione temporis da ispita pritužbe koje su iznijeli prvi i drugi podnosilac predstavke po procesnom aspektu članova 2 i 3 Konvencije, u mjeri u kojoj se te pritužbe odnose na krivičnu istragu koja je u ovom predmetu sprovedena nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Rumuniju dana 20. juna 1994. godine.
Član 35 § 1: Vijeće je smatralo da prigovor - u kome se navodi da je drugi podnosilac predstavke predao svoju krivičnu prijavu nadležnim organima nakon propisanog vemena - treba priključiti ispitivanju merituma pritužbe u kojoj se navodi da je došlo do povrede procesnog aspekta člana 3 Konvencije i proglasio tu pritužbu prihvatljivom.
Veliko vijeće smatralo je da je pitanje marljivosti koju je morao pokazati drugi podnosilac predstavke blisko vezano za pitanje kašnjenja u podnošenju krivične prijave u domaćem pravnom sistemu. Kada se ovi argumenti razmotre zajedno, mogu se smatrati prigovorom u kome se navodi da nije poštovan šestomjesečni rok po članu 35 stav 1 Konvencije.
Posebna ranjivost drugog podnosioca predstavke i njegov osjećaj nemoći koji su imale i brojne druge žtrve koje su, poput njega, čekale mnogo godina da podnesu pritužbu, predstavlja održivo i prihvatljivo obrazloženje za njegovu pasivnost u periodu od 1990. do 2001. godine. Podnosilac predstavke stoga nije propustio da ispuni svoju dužnost marljivosti u ovom smislu.
Štoviše, nekoliko elemenata ukazuje na to da su vlasti znale ili da je trebalo da bez velikih poteškoća otkriju barem neka imena žrtava zlostavljanja počinjenog 13. juna 1990. godine i u noći nakon toga. U tim okolnostima ne može se zaključiti da je kašnjenje drugog podnosioca predstavke da podnese prijavu moglo da ugrozi djelotvornost istrage. U svakom slučaju, prijava podnosioca predstavke dodata je u dosije istrage koji se odnosio na veliki broja žrtava iz dešavanja od 13. do 15. juna 1990. godine i odluka vojnog odjeljenja tužilaštva od 29. aprila 2008. godine uključivala je imena više od hiljadu žrtava. Dakle, istraga je sprovedena u potpuno izuzetnim okolnostima.
Nadalje, od 2001. godine bilo je smislenih kontakata između drugog podnosioca predstavke i vlasti u vezi sa pritužbom drugog podnosioca predstavke i njegovim zahtjevima da dobije informacije. On je te zahtjeve predavao jednom godišnje odlazeći u tužilaštvo lično da bi se raspitao o napretku u istrazi. Uz to, bilo je i opipljivih pokazatelja da istraga napreduje.
S obzirom na dešavanja u istrazi nakon 2001. godine, te na njen obim i složenost, podnosilac predstavke, nakon što je svoju prijavu predao domaćim vlastima, mogao je legitimno da vjeruje da je istraga djelotvorna i da razumno čeka njen ishod, sve dok je postojala realna mogućnost da se ide naprijed sa istražnim mjerama.
Drugi podnosilac predstavke svoju je predstavku predao Sudu dana 25. juna 2008. godine, više od sedam godina nakon što je podnio krivičnu prijavu tužilačkim organima. Istraga je i dalje bila otvorena u to vrijeme i preduzeti su istražni koraci. Iz gore navedenih razloga, koji su važili najmanje do trenutka kada je podnosilac predstavke podnio predstavku Sudu, njega se nije moglo kritikovati da je predugo čekao. Štaviše, pravosnažna odluka u domaćem sistemu u predmetu podnosioca predstavke je presuda od 9. matra 2011. godine. Dakle, predstavka nije podnesena neblagovremeno.
Zaključak: prethodni prigovor odbačen (četrnaest glasova naprema tri).
Član 2 i Član 3 (procesni aspekat): Vlasti su na svoju inicijativu pokrenule krivičnu istragu ubrzo nakon dešavanja u junu mjesecu 1990. godine. Ta istraga, koja se od početka odnosila na smrt supruga prve podnositeljke predstavke i drugih lica u pucnjavi iz vatrenogt oružja, i dalje je otvorena u odnosu na prvu podnositeljku predstavke. Dio istrage koji se odnosi na drugog podnosioca predstavke i uključuje 37 visokorangiranih civilnih i vojnih zvaničnika poništena je presudom koju je 9. marta 2011. godine donio Viši kasacioni sud pravde.
Nadležnost Suda ratione temporis omogućavala mu je da razmotri samo onaj dio istrage koji se vodio nakon 20. juna 1994. godine, što je bio datum na koji je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Rumuniju.
Što se tiče pitanja nezavisnosti, istraga je povjerena vojnim tužiocima koji su, kao i optuženi, bili oficiri koji su pripadali vojnoj hijerarhiji i morali je poštovati. To je nalaz koji je već doveo Sud do zaključka da je bilo povreda procesnog aspekta člana 2 i člana 3 Konvencije u prethodnim predmetima protiv Rumunije.
Što se tiče brzine i adekvatnosti istrage, istraga koja se odnosila na prvu podnositeljku predstave bila je u toku više od 23 godine, i više od 19 godina od kada je Rumunija ratifikovala Konvenciju. Istraga koja se odnosila na drugog podnosioca predstavke prekinuta je presudom koja je donsesena 9. marta 2011. godine, 21 godinu nakon otvaranja istrage i 10 godina nakon zvaničnog podnošenja prijave od strane drugog podnosioca predstavke i njenog priključivanja istražnom dosijeu u predmetu. Iako priznaje da je predmet nesporno složen, Sud smatra da politička i društvena pitanja o kojima je ovdje riječ i na koja se poziva Vlada ne mogu da opravdaju tako dug period. Upravo je suprotno, važnost tih pitanja za rumunsko društvo trebalo je da dovede vlasti do toga da ovaj predmet brzo rješavaju, bez odugovlačenja kako bi se izbjegao i privid dosluha ili tolerancije nezakonitih radnji.
Ipak je u istrazi vezanoj za prvu podnositeljku predstavke došlo do dugih perioda neaktivnosti. Uz to, same nacionalne vlasti našle su brojne nedostatke u istrazi.
Nadalje, istraga nasilja koje je pretrpio drugi podnosilac predstavke prekinuta je 7. juna 2009. godine kada je donesena odluka da se ne podigne optužnica, što je potvrđeno i presudom od 9. marta 2011. godine tj. 10 godina nakon što je drugi podnosilac predstavke podnio prijavu. Međutim, uprkos dužini vremena o kojoj je riječ i istražnim radnjama koje su preduzete u odnosu na drugog podnosioca predstavke, nijedna od tih odluka nije uspjela da utvrdi okolnosti zlostavljanja koje su prema njihovim tvrdnjama pretrpjeli podnosilac predstavke i druga lica u sjedištu državne televizije. Ovaj dio istrage prekinut je, u suštini, zbog zastarijevanja krivične odgovornosti. Međutim, teško da se može smatrati da su proceduralne obaveze koje postoje po članovima 2 i 3 Konvencije ispunjene kada je istraga, kao u ovom predmetu, prekinuta usljed zastarijevanja krivične odgovornosti do koga je došlo zbog neaktivnosti vlasti.
Izgleda da organi odgovorni za istragu nisu preduzeli sve mjere koje su razumno mogle da dovedu do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih lica.
Što se tiče obaveze da rođaci žrtvi budu uključeni u postupak, prvi podnosilac predstavke nije bio obaviješten o napretku u istrazi prije odluke od 18. maja 2000. godine kojom se lica koja su bila optužena da su ubila njenog muža upućuju na suđenje. Štaviše, nju je tužilaštvo ispitalo po prvi put 14. februara 2007. godine, gotovo 17 godina nakon dešavanja, a nakon presude Visokog kasacionog suda pravde od 17. decembra 2007. godine ona više nije obavještavana o dešavanjima u istrazi. Sud stoga nije uvjeren da je njen interes da učestvuje u istrazi bio dovoljno zaštićen.
Stoga se, u svjetlu navedenoga, zaključuje da prva podnositeljka predstavke nije dobila djelotvornu istragu kako je propisano članom 2 Konvencije, a drugom podnosiocu predstavke bila je uskraćena djelotvorna istraga u vezi sa članom 3.
Zaključci: povreda člana 2 – procesnog aspekta (šesnaest glasova naprema jedan); povreda člana 3 - procesnog aspekta (četrnaest glasova naprema tri).
Član 41: 30.000 eura prvoj podnositeljki predstavke i 15.000 eura drugom podnosiocu predstavke na ime nematerijalne štete.
Sud je takođe jednoglasno zaključio da je došlo do povrede člana 6 stav 1 u odnosu na trećeg podnosioca predstavke, Udruženje "21. decembar 1989. godine", koje okuplja pojedince koji su bili ranjeni tokom nasilnog razbijanja anti-vladinih demonstracije iz decembra 1989. godine i rođake lica koja su tokom tih događaja izgubila život, nalazeći da je dužina spornog procesa bila pretjerana.
(V. takođe Janowiec i drugi protiv Rusije [GC], 55508/07 i 29520/09, 21. oktobar 2013. godine, )
* Između ostalog, Şandru i drugi protiv Rumunije, 22465/03, 8. decembar 2009. godine, .

© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava
Ovaj sažetak Sekretarijata ne obavezuje Sud.


© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava, 2015. godina.
Zvanični jezici Evropskog suda za ljudska prava su engleski i francuski. Ovaj prevod urađen je uz pomoć Fonda za ljudska prava Savjeta Evrope (). On nije obavezujući za Sud i Sud ne preuzima odgovornost za njegov kvalitet. Prevod se može preuzeti sa baze podataka o sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava HUDOC () ili sa bilo koje druge baze podataka kojoj ga je Sud dostavio. Prevod se može reprodukovati za nekomercijalne svrhe pod uslovom da se navede puni naziv predmeta, sa gore navedenom izjavom o autorskim pravima i pominjanjem Fonda za ljudska prava. Ukoliko je namjera da se bilo koji dio ovog prevoda upotrijebi za komercijalne svrhe, molimo vas da se obratite na adresu .

© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact .

© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : .