CASE OF LADUNA v. SLOVAKIA - [Montenegrin Translation] legal summary by the COE Human Rights Trust Fund.txt

© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava, 2012. godina. Ovaj prevod urađen je uz pomoć Fonda za ljudska prava Savjeta Evrope () i nije obavezujući za Sud. Više informacija može se pronaći u punoj izjavi o autorskim pravima na kraju ovog dokumenta.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.

Informator o sudskoj praksi Suda br. 147
Decembar 2011. godine
Laduna protiv Slovačke - 31827/02
Presuda od 13.12.2011. godine [Odjeljenje III]
Član 14
Discriminacija
Neopravdana razlika u ophođenju prema pritvorenim licima u poređenju sa zatvorenicima u vezi sa pravima na posjetu i pristup televizijskim programima: utvrđena je povreda

Činjenice – Podnosilac predstavke bio je pritvoren dok je čekao na suđenje u periodu od 1. septembra 2001. godine do 9. februara 2006. godine, kada je počeo da izdržava svoju devetogodišnju zatvorsku kaznu. U svojoj predstavci Evropskom sudu on se žalio da u predmetno vrijeme pritvorena lica nisu imala ista prava na posjete kao osuđena lica i da, za razliku od osuđenih lica, pritvorena lica nisu imala pravo na pristup televizijskim programima.
Pravo – Član 14 u vezi sa članom 8: Zatvorska ograničenja posjeta članova porodice i gledanja televizije pripadala su u područje privatnog i porodičnog života po članu 8 Konvencije. Stoga se ovdje mogao primijeniti član 14. Pritvor je bio dio pojma “drugi status” u okviru značenja te odredbe pošto, iako je mogao da bude nametnut nedobrovoljno i generalno u ograničenom trajanju, on jeste predstavljao jasno različitu pravnu situaciju koja je bila neraskidivo vezana za lične okolnosti i egzistenciju pojedinca. Nadalje, kao lice u pritvoru, podnosilac predstavke bio je u relevantno sličnoj situaciji kao grupa sa kojom je vršeno poređenje (grupa osuđenih zatvorenika) pošto su se njegove pritužbe odnosile na prava na posjetu i pristup televizijskim programima u zatvoru, što su bila pitanja relevantna za sva lica u zatvoru.
U relevantno vrijeme, pritvorena lica imala su mogućnost da primaju posjete u trajanju od najmanje trideset minuta mjesečno, dok je za osuđene zatvorenike bilo predviđeno dva sata. Nadalje, u velikom dijelu relevatnog perioda učestalost posjeta i vrsta kontakata koji su bili dozvoljeni osuđenim zatvorenicima zavisili su od nivoa bezbjednosti u zatvoru u kome su bili smješteni, dok su sva pritvorena lica imala isti režim, bez obzira na razloge zbog kojih su bili pritvoreni i na pitanja bezbjednosti.
Sud nije bio uvjeren da je bilo objektivnog i razumnog opravdanja za ove razlike u postupanju. Odredbe Zakona o pritvoru iz 1993. godine kojima se propisivalo da sva ograničenja prava pritvorenih lica moraju biti opravdana svrhom pritvora i potrebom da se obezbijedi red, bezbjednost drugih i zaštita imovine nisu opravdavala da ograničavanje prava pritvorenih lica bude veće nego ograničavanje prava osuđenih zatvorenika, a ove aranžmane kritikovali su i Evropski komitet za sprečavanje torture i nečovječnog ili ponižavajućeg postupanja (CPT) u svojim . godine. Nadalje, iako naročita ograničenja prava zatvorenih lica na posjete mogu u nekim slučajevima biti opravdana razlozima bezbjednosti ili da bi se zaštitili legitimni interesi istrage, ti ciljevi mogli su se postići drugim sredstvima koja nisu uticala na sva pritvorena lica bez obzira na to da li je to zaista bilo potrebno ili ne. Na primjer, mogle su se koristiti različite kategorije pritvora ili su se mogla uvoditi naročita ograničenja po potrebi u pojedinačnim slučajevima. Međunarodni instrumenti kao što su  i . godine* naglasili su potrebu da se poštuje status lica u pritvoru kao lica za koje se pretpostavlja da je nevino, dok su . godine, koja su usvojena ubrzo nakon što je završen pritvor podnosioca predstavke, predvidjela da, ukoliko ne postoji neki poseban razlog za suprotno, lica koja nisu prošla suđenje treba da imaju posjete i da im se omogući da komuniciraju sa porodicom i drugim licima na isti način kao i osuđeni zatvorenici. U svjetlu tih argumenata, ograničenja posjeta koja su uvedena podnosiocu predstavke, bila su nesrazmjerna.
Što se tiče nepostojanja pristupa televizijskim programima, Vlada je propustila da ponudi bilo kakvo objektivno opravdanje za drugačije postupanje prema pritvorenim licima u odnosu na osuđene zatvorenike za koje se gledanje televizijskih programa smatralo kulturnim i obrazovnim aktivnostima.
Zaključak: utvrđena je povreda (jednoglasno).
Član 1 Protokola br. 1: Uslovljavanje prava podnosioca predstavke da kupuje dodatnu hranu i druge proizvode u zatvorskoj prodavnici time da on najmanje isti iznos koji želi tako potrošiti uplati na ime nadoknade svog registrovanog duga predstavljalo je zadiranje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. To zadiranje imalo je pravni osnov i obezbjeđivanje nadoknade duga bilo je nesumnjivo u opštem interesu. Što se tiče srazmjernosti, to zadiranje ograničilo je, ali nije podnosiocu predstavke uskratilo mogućnost da svoj novac na računu u zatvoru koristi za kupovinu hrane i drugih proizvoda u zatvorskoj prodavnici. Nadalje, uslov da se nadoknadi njegov dug nije se primjenjivao u slučaju kupovine lijekova, neophodnih sanitarnih potrepština, materijala za prepisku ili plaćanja poreza i dažbina. Shodno tome, uzimajući u obzir široko polje slobodne procjene koje se daje stranama ugovornicama u oblasti vraćanja dugova, ovo zadiranje nije bilo nesrazmjerno cilju koji se želio postići.
Zaključak: povreda nije utvrđena (jednoglasno).
Član 13: Sud navodi da je proglasio prihvatljivima i ispitao pritužbe podnosioca predstavke po materijalnim odredbama Konvencije samo u mjeri u kojoj je navodna povreda poticala od navodnih manjkavosti u relevantnom pravu. Član 13 nije mogao da se tumači kao da iziskuje da postoji pravni lijek protiv stanja u domaćem pravu.
Zaključak: povreda nije utvrđena (jednoglasno).
Član 41: 9.000 eura na ime nematerijalne štete.
* Preporuka br. R (87) 3 Komiteta ministara Savjeta Evrope o Evropskim zatvorskim pravilima usvojena 12. februara 1987. godine, zamijenjena Preporukom Rec(2006)2 Komiteta minsitara Savjeta Evrope o Evropskim zatvorskim pravilima usvojenom 11. januara 2006. godine

© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava
Ovaj sažetak Sekretarijata ne obavezuje Sud.
Informatori o sudskoj praksi
© Savjet Evrope/Evropski sud za ljudska prava, 2012. godina.

Zvanični jezici Evropskog suda za ljudska prava su engleski i francuski. Ovaj prevod urađen je uz pomoć Fonda za ljudska prava Savjeta Evrope (). On nije obavezujući za Sud i Sud ne preuzima odgovornost za njegov kvalitet. Prevod se može preuzeti sa baze podataka o sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava HUDOC () ili sa bilo koje druge baze podataka kojoj ga je Sud dostavio. Prevod se može reprodukovati za nekomercijalne svrhe pod uslovom da se navede puni naziv predmeta, sa gore navedenom izjavom o autorskim pravima i pominjanjem Fonda za ljudska prava. Ukoliko je namjera da se bilo koji dio ovog prevoda upotrijebi za komercijalne svrhe, molimo vas da se obratite na adresu 
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact 
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012.

Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante :